недеља , 23 јул 2017
Početna / Sportovi / Rekreativni sport / Pojam fizičke aktivnosti
Pojam fizičke aktivnosti

Pojam fizičke aktivnosti

Fizička aktivnost  je svaka rekreativna ili kompetitivna aktivnost kojoj su u osnovi pokret i promena položaja tela, s ciljem da se postigne rezultat koji zavisi samo od lične sposobnosti izvođača. Pod pojmom fizičko opterećenje ili fizička aktivnost se, međutim, u svakodnevnom govoru često podrazumevaju mnogi srodni pojmovi kao što su: fizičkirad, fizičko vežbanje, sport, takmičarske discipline, igra, fizičko vaspitanje, fizička kultura… Prema navedenoj definiciji, pod fizičkom aktivnošću se podrazumevaju sport kao takmičarska fizička aktivnost i rekreativne fizičke aktivnosti. Termin „rekreativna aktivnost“ upotrebljen je da bi se napravila razlika u odnosu na fizičku aktivnost povezanu sa određenim profesijama. Pod pojmom sport, kao jednom od manifestacija fizičke aktivnosti, s druge strane podrazumeva se organizovano, obično takmičarsko bavljenje fizičkom aktivnošću (profesionalno ili amatersko). Fizički trening je sistematska fizička aktivnost na nivou većem od uobičajenih aktivnosti.

Fizička sposobnost je sposobnost da se određena fizička aktivnost izvrši na zadovoljavajući način. Ona nije jedna celovita sposobnost, već je skup više relativno nezavisnih sposobnosti, te se u tom smislu može govoriti o strukturi  fizičke  sposobnosti. Većina autora slaže se skoro u potpunosti da strukturu fizičkih sposobnosti čoveka čine sledeće sposobnosti: snaga, brzina, izdržljivost, pokretljivost i koordinacija. Često se za takmičarske sportove kao primarne sposobnosti izdvajaju: snaga, brzina i izdržljivost. Sa aspekta rekreacije, međutim, najvažnije sposobnosti bi bile kardiovaskularna izdržljivost, snaga i pokretljivost. Moglo bi se iz tih razloga reći da, zbog najpovoljnijih efekata na zdravlje, kardiovaskularna izdržljivost ima najveći značaj.

Fizička aktivnost po intenzitetu može biti submaksimalna i maksimalna.

Submaksimalno fizičko opterećenje organizma karakterisano je relativnom usklađenošću između potreba aktivnih tkiva za kiseonikom i sposobnosti kardiovaskularnog sistema da te potrebe zadovolji. Što je utreniranost veća, to je i sposobnost kardiovaskularnog sistema u ovom smislu veća. U ovoj zoni opterećenja osnovni adaptacioni mehanizam predstavlja  prilagođavanje regulatornih neurohumoralnih funkcija i ono što je karakteristično to je da su interindividualne razlike vrednosti intenziteta ovog nivoa opterećenja veoma velike. Takođe, ovi submaksimalni nivoi su veoma širokog raspona kod jedne individue, i osciluju u zavisnosti od stepena utreniranosti.

Maksimalno fizičko opterećenje, s druge strane, karakterisano je dostizanjem funkcionalnih limita srca i krvnih sudova. U ovoj zoni opterećenja efekti regulacionih mehanizama na kardiovaskularni sistem su mali, pa, prema tome, uticaj fizičkog treninga u ovoj zoni opterećenja ne utiče na neurohumoralne regulacione mehanizme. Za ovu zonu opterećenja daleko su značajnije morfološke i funkcionalne karakteristike samog srca. Interindividualne razlike su na ovom nivou opterećenja znatno manje nego na submaksimalnom. Treniranje u ovoj zoni, tzv. zoni maksimalizacije, dovodi do morfoloških i funkcionalnih promena srca i krvnih sudova, što terminološki nazivamo sportskim srcem.

Ovoj podeli fizičkog opterećenja prema intenzitetu može se dodati još kategorija. Ako maksimalni intenzitet opterećenja označimo sa 100%, onda se intenzitet 30–50%  naziva malim opterećenjem, 50–60% lakim, 65–75% srednjim, 75–85% velikim, 85–95% sub- maksimalnim i veći od 95% maksimalnim.

Međutim, ovu podelu sve više zamenjuje podela prema energetskim izvorima i reakcijama kojima se obezbeđuje energija za fizički rad, koje mogu biti aerobne i anaerobne. Naime, pod aerobnim metabolizmom se podrazumeva obezbeđivanje energije oksidativnim  procesima razgradnje ugljenih hidrata i masnih kiselina, što je omogućeno mitohondrijalnim respiratornim enzimima. Glikoza se nakon fosforilacije uz pomoć heksokinaze razgrađuje glikolitičkim putem, ili kroz reakciju pentoza šanta. U glikolitičkoj reakciji jedan molekul glikoze se razgrađuje na dva molekula piruvične kiseline, koji se zatim razgrađuju u Krebsovom ciklusu oksidativnim  putem, oslobađajući energiju. Ukoliko nema dovoljno kiseonika za hemijske reakcije Krebsovog ciklusa, glikoza se razgrađuje anaerobno uz stvaranje mlečne kiseline. Čak i kada ima dovoljno kiseonika, a rad je dovoljno intenzivan, u skeletnim mišićima se favorizuju anaerobni procesi i gomilaju laktati. Tako se, na primer, za prosta kretanja, u trajanju  manjem  od 1 s (dizanje tegova, skakanje, šutiranje, bacanje lopte) koriste anaerobni izvori; za kratak sprint u trajanju 1–15 s (na 100 m) – anaerobno-alaktatni; za duži sprint (trajanje 15–60 s, 200–400 m) – anaerobno-laktatni; srednje pruge (trajanje 1–6 min, trčanje 800–1 500 m, plivanje 200–400 m, kajak 1 000 m, biciklizam 4 000 m) – aerobno-anaerobni; za duge pruge (6–60 min, trčanje 5 000 ili 10 000 m, skijanje) – aerobni izvori; za maraton  (1–3 h) – aerobni i na kraju za sportske igre i borilačke sportove (1–3 h) – aerobno-anaerobni izvori.

Kada sve uzmemo u obzir, prema intenzitetu, trajanju i energetskim izvorima koji se koriste tokom fizičkog opterećenja, fizičke aktivnosti mogu da se podele u četiri  grupe ili zone:

1.  umeren intenzitet opterećenja u trajanju od 30 min i više, sa velikim energetskim potrebama (usled dugog trajanja) i dominantnom fizičkom osobinom izdržljivosti, koristi uglavnom aerobne izvore energije i ograničavajući  faktor za vršenje rada je energetski;

2.  veliki intenzitet opterećenja u trajanju od 5 do 30 min, zahteva, takođe, aerobne  izvore energije i izdržljivost, limitirajući faktor je sposobnost kardiovaskularnog sistema;

3.  submaksimalni intenzitet u trajanju od 30 s do 5 min, zahteva aerobno-anaerobne izvore energije i brzinu i izdržljivost, limitirajući faktor je sposobnost kardiovaskularnog sistema i

4.  maksimalni intenzitet, ne može trajati duže od 30 s, zahteva anaerobne izvore energije i brzinu i snagu, a limitirajući faktor je energetski.

Fizička aktivnost može biti statička i dinamička. Statička fizička aktivnost se karakteriše produženim izometričkim mišićnim kontrakcijama visokog intenziteta, dok dinamičke vežbe karakterišu ritmičke izotoničke kontrakcije velikih mišićnih grupa, koje privlače i udaljavaju koštane elemente, te je rezultat ovakve aktivnosti vidljivo kretanje u prostoru.

Odgovor organizma na fizičko opterećenje i regulatorni mehanizmi, kao i trajne adaptabilne promene, značajno se razlikuju kod različitih vrsta fizičkih aktivnosti.

Dr. Zdravko M. Miajilović i saradnici „Srce i sport“  Zavod za udžbenike www.zavod.co.rs 

O autoru ZenskiSport

ZenskiSport
Portal ŽenskiSport.rs će obezbedi veću vidljivost i podršku ženama u sportu, te unaprediti sliku sportistkinja više u skladu sa duhom sporta, izbegavajući stereotipno prikazivanje žena. Želja nam je da promocijom i podrškom ženskog sporta na našem portalu utičemo na promenu svesti o tradicionalnim vladajućim društvenim stereotipima i predrasudama o ženama u sportu.

Ostavi komentar