недеља , 23 јул 2017
Početna / Sportska torba / Razno / Prva žena šef olimpijske misije u Srbiji
Prva žena šef olimpijske misije u Srbiji

Prva žena šef olimpijske misije u Srbiji

Snežana Lakićević je od svoje sedme godine u gimnastičkom sportu, bila je takmičarka, trener, sudija, zatim predsednica Gimanstičkog saveza Srbije, pokrajinski sekretar za sport i omladinu, kao i prva žena šef olimpijske misije u Pekingu 2008. godine. Član je i Upravnog odbora Mediteranske gimnastičke konfederacije. Sve ovo je doprinelo da Snežana Lakićević ove godine dobije prestižnu nagradu „Jovan Mikić Spartak“ u kategoriji sportskog radnika.

Šta za vas znači nagrada „Jovan Mikić Spartak“, najveće priznanje u oblasti sporta u Pokrajini?

– Veliko priznanje! I, velika čast! Spartakova nagrada je jedina nagrada koja se dodeljuje sportskim radnicima za doprinos u oblasti sporta već 46 godina i predstavlja prestižno priznanje svima koji sportom bave i vole sport. Sticaj okolnosti hteo je da baš ja Spartakovu nagradu dobijem u 46-oj godini dodeljivanja, u svojoj 46 godini.

Zašto ste na svečanoj dodeli rekli da vam je izuzetno drago što ste Spartakovu nagradu dobili baš sa Antonijom Nađ, koja je nagrađena kao najbolji sportista?

– Antonija Nađ je izuzetna devojka. I, na nekin način, produkt sistema koji sam pokušala da uspostavim u Vojvodini tokom svog četvorogodišnjeg mandata i koji su na nabolji način razvijali, usavršavali i uspostavljali ljudi u Pokrajinskom sekretarijatu za sport na čelu sa Modestom Dulićem, uz veliki doprinos Aleksandre Ristić i ostalih zaposlenih. Od male, plave, talentovane, vredne i ambiciozne devojčice, koja se, od najranijih dana, zakoračivši u svet vrhunskog sporta suočavala sa nizom, najrazličitijih problema, zajedničkim delovanjem, podrškom i pomoći počevši, naravno, prvo i uvek od majke, preko trenera, pa do institucija sistema stasala je sportistkinja koja je stigla do Londona. Ostvarila je svoj san, ali verovatno i san svih onih koji su u nju verovali i prepoznali ogromnu želju koju je trebalo podržati. Ona mi je dokaz, uz čitav niz drugih vojvođanskih sportista, da sistem uspostavljen u Vojvodini daje rezultate. I to me raduje. Jar ako je tako, biće još Antonija Nađ u budućnosti, ne samo u kajaku, nego u svim sportovima. Želim joj puno uspeha u Londonu. Medalja bi bila ostvarenje još jednog njenog sna. I mog.

Nagradu ste dobili kao sportski gimnastički radnik. Ceo život proveli ste u ovom sportu, kao takmičarka, trener i sudija. Od 2000. ste postali predsednica Saveza Srbije, a 2007. članica Borda svetske gimnastičke federacije. Gimnastika je tada bila na niskim granama, a do danas ste uspeli da pomognete obnavljanju ovog veoma važnog bazičnog sporta, kako u Pokrajini, tako i u Srbiji?

– Decenijska ne briga i sistemsko urušavanje društva najviše se odrazilo na one oblasti koji upravo zahtevaju sistem, kontinuitet i kontrolu. I kako su škole ostale bez lopti, a kamoli gimnastičkih sprava, zamislite u kakvom položaju su bili gimnastički klubovi. Od procvata gimnastike, bazične i razvojne pre svega, za vreme Sokola postojale su specijalizovane gimnastičke sale tzv. Sokolane u svakom većem mestu u Srbiji početkom 20. veka. Na žalost, početkom 21. veka imali smo samo dve sale, Sokolski dom u Novom Sadu i Subotici. Velikim trudom i entuzijazmom svih nas iz gimnastike, znatno smo popravili uslove u Novom Sadu, Nišu, Subotici, ponovo afirmisali Sremsku Mitrovicu, Kruševac, specijalizovana sala samo za gimnastiku završava se u Kostolcu, a to su i Sombor, Senta, Šabac, Zrenjanin i puno drugih mesta gde se gimnastika ponovo afirmisala. 2005. godine Miloš Paunović osvojio je bronzanu medalju na Svetskom kupu u Mariboru, 2009. vežbao je u finalu višeboja na Univerzijadi u Beogradu gde smo imali seniorsku ekipu. Pionirske i juniorska selekcija muške sportske gimnastike ulivaju realnu nadu za vraćanje gimnastike na respektabilan nivo evropske i svetske scene u narednom periodu. Ove godine trinaestogodišnja Tamara Mrđenović pokazuje neverovatan potencijal i niže medalje na međunarodnim takmičenjima. Iskreno verujem da će gimnastika, posle mnogo godina, imati predstavnika za pet godina, na OI u Rio de Žaneiru. Na žalost država ne prepoznaje dovoljno važnost našeg sporta, osnovni budžet Gimnastičkog saveza Srbije koji neguje tri olimpijska sporta – žensku sportsku gimnastiku, mušku sportsku i ritmičku gimnastiku, kao i neolimpijske sportove: gimnastiku za sve i sportski aerobik, godinama se ne menja i više je nego skroman (osam miliona dinara), a radi se o bazičnom, veoma masovnom i neprofitabilnom sportu. Sokolsko društvo „Vojvodina“ koje je osnovano 1905. godine u Novom Sadu i koje je 1936. izgradilo svoj Sokolski dom i gde se nalazi nacionalni gimnastički centar, plaća zakup Gradu da bi negovalo gimnastiku. Da 2003., uz podršku pokojnog Premijera Zorana Đinđića objekat nije proglašen spomenikom kulture, možda bi danas na tom mestu imali spratnu garažu!? Ja duboko verujem da su upornost, pravednost, hrabrost, plemenitost, važne životne vrednosti. Njih gimnastika daje svakome ko zakorači u salu, popne se na gredu ili razboj i sigurna sam da će i svoje mesto dobiti u jednom takvom društvu, kome nadam se, svi težimo i ka kojem idemo.

Četiri godine ste bili podpredsednica Olimpijskog komiteta Srbije, šta je za to vreme urađeno na planu poboljšanja gimnastike, ali i sporta uopšte?

– Možda najvažnija stvar je da smo uspeli da sport, prvi put uđe u Ustav Republike Srbije, kao pravo svakoga da se bavi sportom. Uspostavili smo kriterijume za finansiranje u okviru Olimpijskog komiteta, uveli stipendije za najbolje, predložili Vladi Uredbu o nagrađivanju sportista koja je i usvojena. Postavili nove principe i standarde. Bili smo domaćini Olimpijskih dana mladih iza kojih su ostali mnogi obnovljeni objekti, spotska infrastruktura i oprema. Gimnastika se pokazala kao odličan organizator gimnastičkog turnira na EJOF-u 2007. godine u Beogradu, juniorska ekipa bila je deo olimpijskog tima na pripremama u Ledsu 2008. godine, Učestvovali smo na EJOF-ima 2009. i 2011. sa skromnim učinkom prema visokim kriterijumima OKS i velikim uspehom u odnosu na uložena sredstva i trenažne uslove. Nema rezultata bez ulaganja, a gimnastika je tu u dodatnom problemu, jer traži specijalizovanu salu sa fiksiranim spravam. Na žalost Beograd je, još uvek, jedini glavni grad u Evropi koji takvu salu nema. Briga OKS nije samo odlazak i smeštaj sportista na olimpijskim igrama već i briga za rezultat, a to je mnogo više od tadašnjeg i sadašnjeg delokruga rada OKS: to su sportisti, treneri, objekti, lekari; to su uslovi neophodni za stvaranje rezulata. Svoje mesto tu treba da ima i sportska gimnastika, kao olimpijski sport od samog početka, kao sport koji je doneo 11 olimpijskih medalja, kao bazičan sport, važan u razvojnom procesu svakog deteta pa i svakog sportiste.

Bili ste i prva žena šef naše olimpijske misije u Pekingu 2008. Kakav je osećaj biti prva žena na toj funkciji i da li ste uspeli bar malo da utrete put drugim ženama, jer malo ih je na rukovodećim funkcijama u sportu u našoj zemlji?

– Bila je to velika čast. Naravno, još veća obaveza. Nešto što se ne zaboravlja. Srbija je kao nezavisna država, prvi put učestvovala na OI u Pekingu i prvi put je žena bila na čelu Misije. Na žalost, i dalje je veoma mali broj žena uključen u sportske strukture. Danas u Predsedništvu OKS od 22 člana, samo su dve žene, Božana Ostojić i Jasna Šekarić, u Programskoj komisiji nema nijedne, u najnovijem savetu za strategiju razvoja OKS, takođe nijedna. To je jako loše, ne odgovara stvarnosti, ni realnosti.

Imate li model šta bi trebalo da se uradi pa da se to promeni?

– Srbija je donela Zakon o ravnopravnosti polova u kojem jasno piše da u svakom telu mora da bude jedna trećina manje zastupljenog pola. Na žalost, malo saveza i klubova je to ispoštovalo. Nerazumljivo je zapostavljanje ove teme i nedostatak insistiranja na primeni ovog propisa od strane Ministarstva sporta na čijem je čelu žena. I dalje se nesrazmerno manje novca iz budžeta troši na ženski sport. I dalje se prema njemu, u svim segmentima, poprilično, ponaša maćehinski. Dobre pomake napravili su neki loptaški sportovi, tu pre svega mislim na odbojku, a sada mi se čini da je i košarka na dobrom putu.

U Pokrajinskom sekretarijatu na čijem ste vi bila čelu od 2000. do 2004. dosta se polaže na afiramciju ženskog sporta, ali to sporo napreduje. Šta bi trebalo da se uradi pa da se stanje ženskog sporta poboljša na ovim prostorima?

– Nama se rezultat dogodi i onda svi volimo da ga slavimo. Rezultat treba da je, kao što sam već rekla, plod sistema, ekonomski opravdanog i ciljanog ulaganja u njegovo stvaranje. Ženski sport treba da bude naše strateško opredeljenje, jer ako je sport ustavno pravo onda jednake mogućnosti zaslužuju i sportiskinje, posebno u sportovima u kojima su već dovoljno afirmisane i rezultatski dokazane. Apsurdno je da ženski klub koji se takmiči u najboljoj nacionalnoj ligi dobije pet puta manje budžetskih sredstva od muškog kluba koji se u istom sportu takmiči u nižem rangu.

Poslednjih nekoliko godina malo ste se udaljila od sporta, da li vam sport nedostaje i imate li nameru da se vratite?

– Nisam se udaljila od sporta, on je sastavni deo mog života, gimnastika posebno, samo sam u njemu iz drugačije pozicije: kao neko kome je do sporta iskreno stalo. Nikada nisam bila profesionalno u sportu, ali sam svojim volonterskim radom pokušala da doprinesem uređenju sistema. Otpori na koje sam nailazila i na koje oni koji žele sistem da uspostave i danas nailaze, prevazišli su sva moja očekivanja. Umesto da se uspostavljaju pravila, jer u sportu je kroz prioritete, masovnost i rezultat to moguće i lako merljivo, povećava se diskreciono pravo i time uspostavlja moć pojedinca nad sistemom, umesto ta do to bude obrnuto. Sve to se postiže prenormiranjem i uvođenjem obimne administracije i u najmanje ćelije sporta, lokalne i seoske klubove i tako uspostavlja forma, bez jasne ideje o sadržini. To je pogrešno poimanje onoga što sport jeste i treba da bude. Sa druge strane, imate sportive u kojima se okreće novac i koji, u svetskim razmerama, predstavljaju treću privrednu granu u odnosu na obrt kapitala i zaradu. To su dve, potpuno različite strane sporta i ne mogu se posmatrati i regulisati na isti način i istim propisima.

Vi ste majka dvojice sportista, košarkaša, kako usklađujete poslovne i porodične obaveze i šta njima savetujete kao budućim vrhunskim sportistima?

– To više nije tako teško kao nekada. Oni su danas odrasli momci, opredelili su se za sport, ali nisu zapostavili školu. To mi je, kao roditelju, bilo važno. Na žalost, ni za to ne postoji sistem. Gotovo je nemoguće, u Srbiji, baviti se vrhunskim sportom i školovati se. Onaj ko pokuša, nailazi na probleme na oba fronta. Na fakultetu ga gledaju kao nekoga ko se nedovoljno posvećuje studijama. U klubu, potpuno suprotno, kao nekoga ko se nedovoljno posvećuje sportu. Teško je u tim godinama boriti se sa tim, još teže razumeti razloge za to. Svet prepoznaje potpuno drugačije sisteme u kojima je i moguće, čak i poželjno, i jedno i drugo. Na osnovu sportskih rezultata dobijaju se učeničke i studentske stipendije. Moramo naći načina da tako bude i kod nas. Kao i svaka majka, tu sam da im budem podrška, a odluke donose oni sami – rekla je Snežana Lakićević.

Gordana Malenković
D magazin
www.dnevnik.rs

Snežana Lakićević je od svoje sedme godine u gimnastičkom sportu, bila je takmičarka, trener, sudija, zatim predsednica Gimanstičkog saveza Srbije, pokrajinski sekretar za sport i omladinu, kao i prva žena šef olimpijske misije u Pekingu 2008. godine. Član je i Upravnog odbora Mediteranske gimnastičke konfederacije. Sve ovo je doprinelo da Snežana Lakićević ove godine dobije prestižnu nagradu "Jovan Mikić Spartak" u kategoriji sportskog radnika. Šta za vas znači nagrada "Jovan Mikić Spartak", najveće priznanje u oblasti sporta u Pokrajini? - Veliko priznanje! I, velika čast! Spartakova nagrada je jedina nagrada koja se dodeljuje sportskim radnicima za doprinos u oblasti sporta…

Rejting

Ocenjeno sa: 4.8 ( 1 glasalo)
0

O autoru ZenskiSport

ZenskiSport
Portal ŽenskiSport.rs će obezbedi veću vidljivost i podršku ženama u sportu, te unaprediti sliku sportistkinja više u skladu sa duhom sporta, izbegavajući stereotipno prikazivanje žena. Želja nam je da promocijom i podrškom ženskog sporta na našem portalu utičemo na promenu svesti o tradicionalnim vladajućim društvenim stereotipima i predrasudama o ženama u sportu.

Ostavi komentar