петак , 22 септембар 2017
Početna / Sportska torba / Razno / Snežana Stojković – ženski piksi
Snežana Stojković – ženski piksi

Snežana Stojković – ženski piksi

Koliko su Srbi zaluđeni fudbalom ne treba ni govoriti, ali ako su žene u Srbiji opčinjene „najvažnijom sporednom stvari na svetu“, onda to jeste priča za novine. A mi smo došli do jedne mlade žene koja je zahvaljujući fudbalu ostvarila svoj „američki san“.

Snežana Stojković rođena je u Rumi, odrasla u selu Vitojevci gde je načinila prve fudbalske korake uz oca koji se i sam aktivno bavio fudbalom, a potom postao trener. Lepuškasta Sremica je nakon završene gimnazije u Rumi, odlučila da upiše Fakultet za fizičku kulturu u Beogradu kako bi mogla da nastavi sa fudbalom u zemunskoj „Slozi“. A iz Beograda je otišla u budućnost….kako, zašto, gde i sa kime, pričala je za Korene.

– Fudbal sam počela da treniram od malih nogu, jer je moj otac bio trener i to je bio jedini sport kojim su se moji vršnjaci bavili. Otac je prvo igrao, a potom je postao trener, a ja sam non-stop uz njega odlazila na teren, pa se ispostavilo da sam talentovana. Nikada me otac nije odgovarao od fudbala, čak me je hrabrio. Učio me je osnovnim stvarima u fudbalu kao što je tehnika. Brzo se sve iskristalisalo i shvatili su da sam stvarno talenat. Čak sam igrala sa dečacima u timu, sa pionirima, sve dok nisam počela da se razvijam pa nisam više mogla da igram sa muškarcima. Potom sam krenula u gimnaziju i svi su mislili da ću ostaviti fudbal. Razmišljali su, eto krenuću da se družim, da izlazim sa momcima, pa ću zaboraviti zeleni teren. Tako sam i prekinula sa treninzima tokom srednje škole, jer nije bilo ženskih timova u okolnim gradovima. Međutim, nije me napuštala ideja o igranju u nekom klubu i znala sam kad završim gimnaziju da ću studirati u Beogradu kako bih mogla da nastavim sa fudbalom.

Kakvi su bili tvoji treninzi dok si bila devojčica, da li su dečaci vodili računa da te ne povrede?

– Kad si mali, u periodu dok se pubertet ne završi, dečaci i devojčice su skoro jednaki po snazi. Ja sam tehnički bila, čak, mnogo bolja od većine tih dečaka, a ne možeš lako povrediti igrača koji je tehnički potkovan. Nije bilo nekih uklizavanja, niti grubih startova, jer su me oni poštovali zato što smo bili na istom igračkom nivou. Da sam bila lošija, dečaci bi gledali da me izguraju kako im ne bih smetala. Međutim, oni su mene prihvatali kao dobrog igrača, jer sam od određenih bila i na višem nivou. Kada su kapiteni birali timove prvo su mene uzimali u ekipu.

Da li su nekada bili ljubomorni na tebe?

– Bilo je i toga. Ali, kada su deca u pitanju, više je to želja za igrom nego ljubomora. Kasnije je već bilo ljubomore ali od strane momaka sa kojima sam se zabavljala. Oni mi nisu dozvoljavali da izađem na teren. Bilo je ono „ti si moja devojka i ideš sa mnom, ne možeš na teren“, ali sam to rešavala na jednostavan način: odlučivala sam se uvek za fudbal.

Kada si već pomenula momke, reci nam kako su oni reagovali kad im kažeš da si fudbalerka?

– Bilo je malo drugačije nego sada. Ali sve je zavisilo od mog nastupa. Uvek bila samouverena i ponosila sam se time što sam. Mada, nikad nisam ni ličila na fudbalerku, jer sam uvek imala dugu plavu kosu, svetlo lice, ponašala sam se kao devojka. Momci su bili zbunjeni, jer je njima pojam fudbalerke uvek bila devojka koja je muškobanjasta, ima kratku kosu, dečačko ponašanje. Ja nisam bila takva, pa je to dečake zbunjivalo, i verovali su mi tek kad me vide na terenu.

Kada si stigla u Beograd i kako si počela da treniraš za „Slogu“ iz Zemuna?

– U Beograd sam stigla 2003. godine, otac me je doveo da pričam sa tadašnjim predsednikom ženskog fudbalskog kluba „Sloga“. I on me je pogledao i pitao „Kako ti misliš da igraš fudbal, ti si tako ženstvena, šta ti možeš na terenu?“ Otac i ja smo se samo pogledali i oboje pomislili kakve li su te devojke koje igraju kad meni kaže ovako. Nakon pojavljivanja na prvom treningu, u roku od mesec dana postala sam kapiten ekipe, a igrala sam na mestu centralnog veznog. Tako sam počela u „Slogi“ i ostala u klubu tri godine. Nismo bili prvaci ni jednom, jer je tada „Mašinac“ bio šampion, a mi uvek drugi ili treći, uz nas i „Napredak“ iz Kruševca.

Ko je grublji u startovima žene ili muškarci?

– Muškarci mogu da naprave jači start, ali žene umeju biti „pokvarene“ i „podmukle“ u igri. Mada se ženski fudbal igra sa manje kontakta, više se igra na tehniku. Nada mnom nije bilo tako velikih faulova, ali sam sama imala dve jako teške povrede. Obe su rezultat moje greške, prva je bila povreda kolena, jer sam u trčanju iskrivila nogu pa mi je pukao ligament. Imala sam operaciju i oporavak je trajao šest meseci. Druga povreda je bila u Nišu na takmičenju sa reprezentacijom. Igrale smo na „perfektnoj“ travi gde sam uklizalavala i dok sam klizala podvukla sam nogu pod zadnjicu. Dok sam je izvukla pukao mi je zglob na desnoj nozi.

Koliko su naporni treninzi i da li su vam teška ostajanja u karantinu?

– Meni to nije teško padalo jer sam znala šta mora da se radi da bi se stiglo do uspeha. Ne možeš ti da izađeš uveče u grad da dođeš u jutarnjim satima i da budeš spreman za utakmicu. Nema šanse, to je fizički nemoguće. Nije bitno da li si muško ili žensko, bitno je koliko je disciplina važna i koliko imaš svesti o tome. Kada pričamo o treninzima ovde, u reprezentaciji, i u Americi to je neuporedivo. Jer igranje ovde, i u klubu, i u reprezentaciji je amatersko u odnosu na Ameriku. Kod nas nema dovoljno stredstava ni za trenere ni za terene, tako da nije bilo treniranja na profesionalnom nivou kad su klubovi u pitanju. Ali u reprezentaciji je ipak bolja situacija. Jer kad jednom obučeš taj dres pravila su striktnija i ciljevi su veći.

Šta se dešavalo sa studijama dok si igrala fudbal?

– Paralelno sam studirala i odlazila na treninge nakon predavanja. Vikendom sam igrala utakmice i to je tako išlo. Kad bi me pozvali u reprezentaciju to je već bilo duže odsustvovanje sa predavanja.

Kakvo je druženje u reprezentaciji?

– U ženskoj fudbalskoj reprezentaciji vlada poštovanje među saigračicama, mada nema nekog preteranog druženja. I dok sam igrala u „Slogi“ nisam se družila sa igračicama, jer sam živela drugačijim životom, studirala sam. A i po godinama smo bile različite generacije, neke su devojke bile po sedam, osam godina mlađe, a neke, opet, na zalasku karijere. Nisam imala sa njima kontakte van terena, jer sam živela na Košutnjaku, a tu sam i studirala. One su, uglavnom, živele u centru ili u Zemunu, tako da smo se viđale samo na terenu. Tu smo funkcionisale kao tim, iako je i tu bilo malih čarki. Na prvom treningu su želele da mi pokažu da nisam za njih, jer sam bila ženstvena i drugačija. Kad nas je trener postrojio i rekao da uzmemo lopte, ja sam uzela prvu koja mi se našla pod rukom. Onda je dotrčala jedna starija igračica i otela mi je loptu bez ikakvog razloga. Samo sam je pogledala i nasmejala se, bilo mi je jasno da je ljubomorna. Ali, to se ubrzo promenilo, čak mi je i ta igračica postala dobar prijatelj. Trudila sam se, dokle god sam bila kapiten, da poštovanje postoji i da se razvija dobra atmosfera, jer je to ključ uspeha.

U Srbiji si trenirala dečake, kakvo je bilo to iskustvo?

– To je bilo izuzetno zanimljivo, jer sam trenirala dečake u okviru kluba malog fudbala „Pionir“. Bili su to dečaci od pet do 12 godina, ali sam ih ja poštovala kao muškarce. Deca nemaju predrasude kao odrasli. Nisam im mnogo pričala, jednostavno ih postrojim, uzmem loptu, pokažem im šta znam i onda krenemo sa treningom. To je bio moj način da ih pridobijem kako me ne bi gledali kao ženu, već kao trenera. Čim deca vide šta znam za njih više nema pitanja da li sam muško ili žensko, ja sam njihov trener.

Koji je tvoj idealni tim i ko ti je uzor?

– Nisam nikad bila strastveni navijač, niti su me interesovale podele. Uvek sam navijala za određene igrače ili trenere. U Srbiji sam najviše volela Dragana Stojkovića Piksija, a od devojaka Vanju Stefanović koja mi je pojam ženskog fudbala. Danas navijam za Mančester Junajted i Nemanju Vidića, volim kako igra Barselona, a od ženskih klubova gledam „Santos“ iz Brazila, jer u njemu igraju i neke moje dobre drugarice.

Šta bi menjala u srpskom fudbalu?

– Mora da se menja sve iz korena, to znači obratiti pažnju na decu dok su još mala. Tu se grade igrači, pogotovo u ženskom fudbalu, treba da se organizuju lige još od pionirskih timova. Holanđani godinama imaju najbolje timove samo zato što imaju najbolju školu fudbala u svetu. Na njih treba da se ugledamo ako želimo da napravimo dobru reprezentaciju. A za bolju reprezentaciju potrebna je i bolja domaća liga. Mi prodajemo igrače i sve se osipa, a treba da ih zadržavamo.

I kako si nakon igre u fudbalskom klubu „Sloga“ i reprezentaciji došla do svog „američkog sna“?

– Uvek sam imala želju da napravim karijeru i van granica Srbije. Bilo je mnogo teških trenutaka jer uslovi ovde nisu bili dobri, jedini koji je imao nešto bolje je bio „Mašinac“ iz Niša. Ja sam igrala na nekoj poljani u Zemuni i povredila se zbog lošeg terena i još lošijih uslova, bilo je teško održati volju za fudbalom. Ipak, uvek sam znala da sam talentovana i da od toga mora nešto biti. Čula sam preko nekih prijatelja da su preko agencije „LZ sport“ otišli u Ameriku na studije, pa sam ih i ja pronašla. To je agencija koja se bavi slanjem studenata sportista u Ameriku, uz pune stipendije. Odmah sam znala da je to moja šansa. Otišla sam u agenciju, predala papire i u roku od godinu dana uspela sam da položim ispite koji su potrebni da bih se upisala na fakultet. Pre toga sam morala da snimim CD sa svojim utakmicama, da oni vide kako igram. Dobila sam ponude sa nekoliko fakulteta i uz pomoć agencije izabrala najbolji. Bio je to „Frenklin Pirs“ u gradu Rinč, u državi Nju Hempšir. To je sat vremena severnije od Bostona, i četiri sata severnije od Nju Jorka. Imala sam tu punu stipendiju, što znači da su mi bili plaćeni stan i hrana, i sve što se tiče škole. U to vreme je moja stipendija iznosila 38.000 dolara godišnje.

Kako si se snašla na američkom fakultetu?

– Iako sam ovde studirala DIF i bila pred upisom četvrte godine, tamo sam morala sve iz početka. Izabrala sam sportski menadžment i novinarstvo. Treninzi su bili dva do tri puta dnevno u pripremnom periodu, u avgustu, a u septembru smo trenirali svakoga dana, osim nedelje. Sredom i subotom smo igrali utakmice. U Americi je univerzitetski sport izuzetno razvijen i tu se obrću velike pare. Odalte Amerikanci vrbuju buduće profesionalne sportiste. Moj univerzitet daje mnogo novca za sportiste, daje pune stipendije, a u fudbalskom timu u kom sam igrala nikada nije bilo ispod pet igračica iz inostranstva koje su imale te stipendije. Bilo ih je iz Brazila, Irske, Švedske, Engleske, Kanade. Njihov tim je deset godina bio među prvih pet timova u drugoj diviziji u celoj državi. Mi smo prve godine mog boravka tamo stigle do finala državnog prvenstva. To obuhvata cele SAD. Bile smo prve u ligi, pa prve u konferenciji, pa se igraju neki turniri i završava se u toplijim krajevima gde može da se održi meč na otvorenom. Tako smo u Floridi završili drugi u državi, izgubivši na penale utakmicu za prvo mesto. Naredne tri godine smo, takođe, dolazile do tog finalnog turnira, ali ga, nažalost, nikada nismo osvojile.

Da li je lakše studirati u Americi nego u Srbiji?

– Mnogo je lakše. Studirala sam i ovde i tamo i to ne može da se poredi. Jer, u Americi je sve podređeno studentu, a pogotovo studentu sportisti. Imaju razumevanja za sve. Tamo kad idem na utakmice mogu da izostanem sa predavanja, i čak kad se pojavim na času, profesor provede neko vreme pričajući sa mnom kako je bilo na utakmici. Mnogo poštovanja imaju prema studentima koji se bave sportom. Ovde toga nema. Ja sam studirala sportski fakultet i išla na utakmice, ali me profesori nisu štedeli. Čak su mi govorili kad izostanem „odluči se da li ćeš da se baviš sportom ili da studiraš“. U Americi te prosto guraju da napreduješ, pomažu ti da se kao akademac izraziš kroz sport, i dobiješ diplomu. A i gradivo je tamo mnogo više fokusirano, praktična nastava je jaka i razvijena. Jer, ako sam studirala sportski menadžment, ja sam išla u kancelarije bejzbol tima „Red soks“ i gledala kako se i šta radi, kakvi su im objekti, pričala sa menadžerima veliki klubova. Što se tiče novinarstva, sam fakultet ima svoje TV i radio stanicu, svoje dvoje novine a mi dobijamo priliku da radimo u njima. Staneš pred kamere i vodiš emisiju, pišeš članke, vodiš radio emisije.

Završila si fakultet, šta dalje?

– Završila sam fakultet pre roka, za tri i po godine, i igrala pune četiri sezone. Kada sam diplomirala, preselila sam se u Nju Jork i radila na Link televiziji. To je nezavisna televizija i program im je baziran na prikazivanju reportaža iz čitavog sveta. Imaju dokumentarne filmove, muziku, vesti iz sveta.

Jesi li pokušala da prikažeš Srbiju na neki bolji način na toj televiziji?

– Jesam, jer se sama televizija bavi tim dokumentarnim programom. Oni su kupovali i prikazivali emisije o muzici iz Srbije, a bio je prikazan i film o Guči. Ja sam se trudila da Srbija bude više zastupljena. A kada se poželim rodnog kraja, jednostavno odem u srpske četvrti u Nju Jorku. U njemu je stacioniran čitav svet i ti tamo bez problema možeš da ideš u srpski restoran, i često se na ulicama može čuti govor naroda iz bivše Jugoslavije. Ali, dok sam živela u Nju Hempširu ljudi nisu znali ni gde je Srbija i prvih meseci sam počela da gubim indentitet. Jer, kad kažem odakle sam svi misle da sam iz Sibira, jer nemaju pojma da Srbija nije Sibir. Njima je to slično ime, za Sibir znaju, pa misle da je to to. Njih ništa ne interesuje, ništa im se ne plasira u medijima, niti znaju bilo šta o bombardovanju i političkim stvarima.

Kako se osećaš kada se vratiš u Srbiju?

– Život je u Americi mnogo drugačiji, pogotovo u Nju Jorku. Brzo sam se adaptirala i volim tamo da živim. Kad dođem ovde, prvo razmišljam o stvarima koje su me oterale iz Srbije, ali posle se naviknem, nakon nedelju shvatim da je ovde život drugačiji i to je to. Treba mi uvek dve nedelje adaptacije. U Americi mi najviše nedostaje srpska hrana, jer tamo je sve iz friteze i sve je plastično. Sve je to brza hrana, salate su bez ukusa, ali u Nju Jorku ima srpskih restorana pa onda idem tamo. A nedostaju mi i jezera Srbije, jer obožavam kampovanja na našim vodama. Kad dođem u Srbiju idem na Taru, Kokin Brod, Perućac i kampujem, dok toga u Americi nema, bar ne onako kako ja to volim.

Zorica Dragojević
Tekst preuzet sa protala Koreni

Koliko su Srbi zaluđeni fudbalom ne treba ni govoriti, ali ako su žene u Srbiji opčinjene "najvažnijom sporednom stvari na svetu", onda to jeste priča za novine. A mi smo došli do jedne mlade žene koja je zahvaljujući fudbalu ostvarila svoj "američki san". Snežana Stojković rođena je u Rumi, odrasla u selu Vitojevci gde je načinila prve fudbalske korake uz oca koji se i sam aktivno bavio fudbalom, a potom postao trener. Lepuškasta Sremica je nakon završene gimnazije u Rumi, odlučila da upiše Fakultet za fizičku kulturu u Beogradu kako bi mogla da nastavi sa fudbalom u zemunskoj "Slozi". A…

Rejting

Ocenjeno sa: Budi prvi!
0

O autoru ZenskiSport

ZenskiSport
Portal ŽenskiSport.rs će obezbedi veću vidljivost i podršku ženama u sportu, te unaprediti sliku sportistkinja više u skladu sa duhom sporta, izbegavajući stereotipno prikazivanje žena. Želja nam je da promocijom i podrškom ženskog sporta na našem portalu utičemo na promenu svesti o tradicionalnim vladajućim društvenim stereotipima i predrasudama o ženama u sportu.

Ostavi komentar